Светски дан животиња
Датум: 22. Oktobar 2020 10:41 Категорија: Активности
Поводом Светског дана животиња, 04. октобра, подсећамо се значаја одрастања уз животиње,
као и на нераскидиву везу човека и његовог љубимца. У понедељак, 05. 10. 2020. у нашој школи
одржано је предавање на тему Љубимац – највернији пријатељ.
О животињама у свету књижевности говорила је професорка српског језика и књижевности,
Марија Вучићевић. Кроз казивање Јасењинове Песме о керуши на српском и на руском језику и
интерпретацију приповетке Бобиљ и Друг осетили смо да је приврженост потомству иста код свих
живих бића и да је верност јача од смрти. Слушали смо и Каштанку, коју је овековечио Чехов.
Имали смо прилику да погледамо инсерт из емисије Сасвим природно у којој је говорено о
оданости животиња (емисија: Јагоштица, село на ивици, у којој је говорено о везаности животиње
за човека, чак и након његове смрти), као и из емисије Слике живота у којој је говорено о
припитомљавању дивљих животиња (емисија: Монах и вучица).
Школски психолог, Милош Миловановић, одржао је предавање са психолошког становишта о односу
животиња према човеку.
Да животиње пате и да их не треба злостављати потврдила нам је и професорка социологије,
Гордана Стевановић.
Наши професори и ученици говорили су о својим искуствима са прихватањем одбачених животиња
и њиховом прилагођавању. Имали смо прилику да чујемо причу соколара, нашег професора Ненада
Ђорђевића, а о привржености коња човеку чули смо из искуства професора Ненада Пантовића.
Директорка школе, Љиљана Маринковић, поделила је са присутнима искуство о псу који је као беба
остављен, а уз много љубави и пажње једини преживео из свог легла.
О томе да школа као институција води рачуна о одбаченим и напуштеним животињама, најбоље би
говорила, да може, наша Нина. Нина је пас који већ годинама живи са нама, у школи. Нема ученика
кога Нина није дочекала и испратила. Ујутру, при доласку у школу, свакога поздрави махањем репа.
Затим се шћућури тражећи мало пажње и чека да је неко помази. Док су ученици на часовима, она
је пред школом. Када се часови заврше, испрати ученике до капије и пажљиво се враћа до улазних
врата. Иако је сви воле и хране, када се настава заврши, Нина остаје сама као верни чувар школске
имовине. Школско двориште је њена постојбина. Ту је сигурна и срећна, окружена мноштвом
насмејаних ученичких лица. Неколико пута нас је изненадила доносећи на свет још тамнопутих грудви
попут себе. Увек смо се трудили да им нађемо дом и некога ко ће бринути о њима. Њу не дамо. Никоме.
Никада. Сада се трудимо да јој направимо кућицу како би имала свој кутак.
Животиње, као и људи, имају право на једнакост и слободу. Њихова љубав је безрезервна и искрена,
не траже ништа, а неизмерно су захвалне за мало пажње. Пружимо им пристојне услове за живот.